Видици

ДР ДУШКО БАБИЋ, КЊИЖЕВНИК, АУТОР СТУДИЈЕ „ЊЕГОШЕВ НАЦИОНАЛИЗАМ”
Дивно име и света слобода
За Његоша припадање народу није социолошко-историјска него метафизичка и религиозна категорија. Родољубље је пут за обесмрћење смртног бића, „душевни електризам”. „Косовску мисао”, коју је Свети Сава духовно припремио, Његош је озаконио својим песничко-пророчким објавама. Поезија је одбрана од тескобе, метежа и плиткости, човеков одзив Богу, пут ка спознавању скривених истина света. Ако би одустала од високих стандарда књиге и културе, Српска књижевна задруга би изгубила и разлог и смисао свог постојања

Пише: Бане Велимировић
Фото: Лична архива

Његове студије су важан допринос у изучавању српске културе и српске идеје, од Позоришта ирационалног (1988), преко Мистике српског романтизма (2004) и Народа на међи (2011), до Његошевог национализма (2020). Др Душко Бабић светао траг оставља и у српској поезији, од Тескоба (1988) до збирке Ако љубав нисмо (2017), и даље. Дванаест година био је директор Филолошке гимназије у Београду, а од краја 2019. управник је Српске књижевне задруге, једног од два најстарија и најзначајнија српска издавача. Посебну пажњу последњих месеци привлачи његова књига о Његошу, у издању „Катене мунди”.

На свим разинама разматрања, од духовно-теолошке и метаисторијске до књижевно-уметничке, шта је срж Његошевог национализма?
Природу Његошевог национализма одређује његово разумевање етничности  (народности, народа/нације, рода, племена) као свевременог, антрополошког феномена. У свом примарном одређењу, припадање народносној заједници  за њега није социолошко-историјска него метафизичка и религиозна категорија. Народност је услов „живота душевног”, медијум у којем се човек остварује и спасава, тј. уздиже ка Творцу. Зато је владика Николај Жички тврдио да је Његошев национализам део његове религије, односно да је у својој суштини – вера. Национализам/родољубље је „прекаљена искра божествена / кроз пламове огња бесмртнога”, како стоји у познатој песми Поздрав роду.  Родољубље је пут за обесмрћење смртног бића, „душевни електризам” којим се задобија „име чесно”. Човек без родољубља је „ка слабо живинче”, „без душе кипина”.

О Његошевој мисли, идеологији, етици, религији, па и поимању народног идентитета, огледе и студије оставили су веома важни српски аутори, попут светог Николаја Српског и Иве Андрића, Жарка Видовића и Мила Ломпара. Какво је Његошево место данас у српској култури и српској идеји?
Аутори које сте поменули, али не само они, у Његошевом делу су видели нешто више од поезије и лепоте највишег реда – објаву темељних истина наше историје и идентитета, кључ за разумевање бића и судбине народа. У таквим поетско-пророчким објавама песник није само гласник и тумач народног бића – он постаје његов трајни део. То је позиција из које сам и ја приступао тумачењу Његоша. Он је постао део супстанце српског језика, разумевања историје, вере, човештва. Његош је постао део народне душе. Као Свети Сава, кнез Лазар, Василије Острошки, Карађорђе... Он је то и данас, упркос некомпатибилности његових идеја о човеку, слободи, народу, Богу... са владајућим културним обрасцем нашег времена.  

ОЗАКОЊЕЊЕ „КОСОВСКЕ МИСЛИ”

Иако нигде у Његошевим делима није изричито поменут Свети Сава, Ви показујете да су њихове везе дубоке и високе, и да су на српској вертикали њих двојица као Отац и Син?
Дубоко верујем да је тако, мада за то немам чињеничних, егзактних доказа. Везе између њих су такве природе да се не могу тражити у конкретним појединостима, него у дубинским, духовним сагласностима. Историчар Радован Самарџић лепо примећује да је Свети Сава својим животом и делом припремио српски народ да прими хришћанску идеју вечног живота, чиме је омогућено да се војни и државни пораз на Косову претвори у духовну победу. Тако је српски народ хришћанску идеју спасења кроз страдање и жртву примио у живој стварности, на бојном пољу, а не преко књига и мисионара. Оно што је Свети Сава духовно припремио – „косовску мисао”, то је Његош поетски озаконио, неопозиво и заувек. У том смислу, Светог Саву и Његоша видим као Оца и Сина српске историје и духовности.

На Његошево мистично родољубље, тај камен у темељу српства и Црне Горе, у нашем времену намерио се један криминални социјално-инжењерски и конвертитски пројекат. Какве нам је исходе и спознаје то донело?
Одавно је јасно да је Његош највећи проблем идеологије новоцрногорства, који се не да ни заобићи, ни уклонити. У његошевском наслеђу  црногорство не постоји изван српства – косовског завета и сна о свесрпском ослобођењу и уједињењу. При томе, са становишта његошевског родољубља, а у складу са колективном меморијом народа,  није довољно рећи да су Црногорци део српства – они су чувари завета, збег у брдима коме је додељен задатак да чува „дивно име и свету свободу”. Кад мало боље погледамо, видећемо да је литије за одбрану светиња у Црној Гори предводио Његош, што се видело и по томе да су његове слике и гномски десетерци о Косову, српству и човештву били на челу свих колона. Блаженопочивши митрополит, епископи и свештенство само су „саслуживали” у том чинодејству. Пратио их је верни народ, а над свима њима су се „разиграле душе прађедовске” и све то је био један свенародни „свијетли празник”.

ОТИСАК ЛИЧНОСТИ У ЈЕЗИКУ

И сами истрајно, још од Тескоба из 1988, у свом песничком огледалу тражите оне суштинске одразе богоствореног света и човека. Шта су кључна исходишта Ваше поезије?
Ваше питање „наслутило је” добар део мог одговора. Поезија је за мене, пре свега, одбрана од тескобе, метежа и нереда, плиткости живота у који нас гура свакодневна егзистенција. Човек је биће створено да смислотвори, да превазилази, да се узноси..., а не да се затвара у баналности и клишее, да се губи у млаким истинама и привидима. Поезија је могућност таквог остварења човека, она је човеков одазив Богу. А прилазећи Богу, човек прилази истини, животу, себи. Има смисла говорити о поезији и као виду спознаје. У њој нам се открива димензија постојања која измиче логичком разумевању – појмовима, дефиницијама, објашњењима, теоријама... Оно што језик као божји дар емитује звуком и ритмом, неухватљивим флуидом у којем пулсира личност, душа. При томе, у песми не спознајем самоскривене истине света, него и себе новог и непознатог.Песма помаже песнику да лакше прихвати свет у којем живи, али и себе у том свету.

Чини се да цео један битан слој у Вашем песништву чине завичајни гласови и кодови. Колика је и каква снага у нама свих наших завичаја?
Завичај није само предео, клима, крајолик..., то је емоција која нас прожима, атавистичко осећање припадности, срасло са нашим погледом, знањем,  унутрашњим бићем. Зато је завичај и завичајност једна од највећих тема светске књижевности од Хомера до данас. И у нашој књижевности та тема је дала велику поезију и дубоке продоре у националне и општељудске истине. Гласови завичаја које сте Ви осетили у мојим песмама део су мог бића, мог разумевања света. То  није опредељење и избор, то је отисак личности у језику, као отисак кажипрста на личном документу. То човека легитимише и кад хоће да га се ослободи, да искорачи у духовне просторе шире и слојевитије од завичајних представа о свету. То је нешто изнад односа наклоности и прихватања.

СКЗ ЈЕ СЛУЖБА НАРОДУ

Управник сте Српске књижевне задруге, једног од два српска издавача са најдубљим кореном и највишим стандардима ваљаности. Може ли се данас опстати у издавачком послу ако се не пристане на тривијализацију, обарање критеријума (повлађивање срозаној маси) и „обраћање доњој половини човека”?
Српска књижевна задруга би изгубила разлог и смисао свог постојања ако би пристала на „уступке времену”, описане у Вашем питању. Један од разлога њеног настанка јесте намера да се успоставе високи стандарди прављења и објављивања књига, у тренутку кад српска култура није имала институције и норме које би уредиле ту област. Често су исти људи и писали, и издавали и продавали књиге, које су биле пуне грешака, аматерски преломљене и повезане. Нешто због недостатка знања и искуства, а више због уштеда и зараде. Један од оснивача Задруге, Стојан Новаковић, даје верну слику тог стања у својој студији Српска књига, објављеној у плавом „Колу” 1900. године. Задруга је била неопходна српској култури  у полету, након Берлинског конгреса, да би се у народу шириле књиге из наше старине, али и оно најбоље из савременог стваралаштва – прозе, поезије, историје, есејистике... Од свог почетка Задруга је имала снажну националну обојеност, са задатком да просвећује и повезује, да буде чувар традиције и идентитета народа, али се никада није ограђивала и затварала од света. Напротив, била је мост наше културе ка највреднијим делима светске културне баштине. Служећи народу, Задруга је служила „живој идеји добра на земљи”, човеку и човештву. Тим принципима она ће остати верна и даље, јер би је „прилагођавање”  ниским укусима и потребама масе потпуно обесмислило. То, наравно, не значи да треба да затворимо очи пред савременим токовима живота и да се оградимо од закона тржишта. Али, ту нам је неопходно разумевање и подршка државе. Јер, ми имамо обавезу да чувамо дигнитет књиге у српској култури, а други  не бирају средства да дођу до великог профита.

***

Биографија
Душко Бабић (Скуцани код Гламоча, 1959) завршио је Филолошки факултет у Београду, Групу за југословенску и општу књижевност. На истом факултету је докторирао на тему Мистичко искуство у песништву српског романтизма. Од 1995. био је запослен у Филолошкој гимназији у Београду као професор књижевности, а од 2007. до 2019. био је и директор у овој угледној школи. Сада је управник Српске књижевне задруге. Објавио је књиге студија и огледа: Позориште ирационалног – студије о драми Александра Поповића (1988), Мистика српског романтизма (2004), Народ на међи (2011), Његошев национализам (2020). Књиге песама: Тескобе (1988), Пјесме српског солдата (1988), Трпија (2001), Умити се сузама (2015), Ако љубав нисмо (2017).

***

Чувари ватре у тешким временима
Подвргнути смо великој програмској латинизацији српских земаља, што је и данас, као и 1915, важан елемент окупационо-колонијалног пројекта раскорењивања, однарођавања. Ваше књиге су, међутим, све ћириличне, као и књиге издавачке куће чији сте управник?
Све националне културе чувају своје писмо као једно од примарних традицијских и идентитетских обележја. То није ствар националног самољубља, него знак самопоштовања и неговања „културе сећања”. Писмо није само „графија”, систем словних знакова за бележење говора, то је нешто много више: духовни простор у којем „станују” највише мисли и знања народа, ризница традиције, културе, поезије, вере, етике... Писмо као антрополошки и цивилизацијски феномен носи у себи нешто узвишено, чак сакрално, јер је то најзначајнији изум у свеколикој историји човечанства. Кад је настало прво писмо, откривен је начин да се чувају речи и мисли људи, песника, пророка, богова; да се духовно благо не препушта несигурном људском памћењу, него да се заувек сачува од заборава и кварења. Ми смо, нажалост, као и у многим другим стварима, и овде показали зачуђујући немар. Ето, због чега је важно да сачувамо малобројне институције као што су Српска књижевна задруга и Матица српска, које су „чувари ватре” и у најгорим временима. 

***

Косово је пресудни српски испит
Кроз језик, културу, уметност, веру, етику, есејистички сте сагледавали „народ на међи”, његову судбину и домете. Са каквим искушењима се данас суочава тај „народ на међи”, наш народ?
Та искушења могла би се сагледати на две равни. На првој, широј и општој, српски народ се налази на удару таласа глобализације, који поништава и „демонтира” националне посебности, претварајући свет у једно „предузеће”, а народе у „радну снагу” и „становништво”. На тој равни, српски народ дели судбину свих народа света, посебно оних малобројних, којима је, по природи ствари, теже де се одупру тим атацима. Али, поред ових општих изазова, Срби су суочени и са додатним притисцима за „декултурацију” и самопорицање, због хипотеке „реметилачког фактора светске историје”, која им је наметнута почетком XX века,  да би на његовом крају прерасла у отворену стигматизацију. Наша историјска и геополитичка позиција „народа на међи” ту борбу за самопоштовање и самоодржање додатно отежава. Одбрана Косова и Метохије – она унутрашња, у нашој свести и емоцији, колико и она спољашња, у тзв. преговарачком процесу – јесте пресудни тест наше спремности да очувамо име, душу, идентитет.